Imanje

Velika feudalna imanja na prostoru Banata ponovo su formirana krajem 18. veka, kada su imućni pojedinci na licitacijama tokom 1781–1782. godine kupovali ili uzimali u najam velike posede. Ulaganjem u razvoj ove teritorije veleposednici su stekli veliko bogatstvo i ugled u društvu, istovremeno doprinoseći i unapređenju poljoprivrede Torontalske županije. Za kratko vreme su stvorili velika i savremena imanja, podigli veliki broj stambenih i privrednih objekata, i svojom delatnošću znatno doprineli transformaciji nekada močvarnog predela u najplodnije tlo Habzburške monarhije. Najveći posed u Torontalu je pripadao porodici Čekonjić, koja je stvorila pravo ugledno imanje oko naselja Žombolj.

Istoričar prava Ferenc Ekhart (Eckhart Ferenc) je negirao činjenicu da je imanje Žombolj bilo dar Habzburške monarhije, jer od vremena Jožefa II (Joseph II., 1780–1790) imanja nisu darivana iz milosti. Jožef Čekonjić je u ratama isplaćivao buduće porodično imanje, i tek posle isplate poslednje rate dobio pismo o darivanju. Sačuvana prepiska iz 1789. godine sadrži raspravu nadležnih o zakupu imanja Žombolj, koje je baron već u maju 1790. godine zakupio na 20 godina. Najamnina poseda je iznosila 17 123 forinti godišnje, pod uslovom da posle 20 godina porodica kupi imanje po procenjenoj vrednosti. Međutim, posed je već u maju 1800. godine prešao u ruke porodice Čekonjić. Iste godine, nakon isplate cele sume, Jožef Čekonjić je dobio od nemačko-rimskog cara Franca II (Franz II., 1792–1804) pismo o darivanju.

Prema podacima iz ostavinskog materijala Janoša Čekonjića, 80 godina nakon kupovine imanja Žombolj površina poseda je iznosila 38 905 katastarskih jutara i 422 hvata. Imanjem je već od 1860-ih godina upravljao Endre Čekonjić. Površina plodne zemlje je tada iznosila    6 500 hektara, a kasnije je došlo do isušivanja većine močvara, odnosno do odvodnjavanja pomoću drenažnog sistema. Nemačko poljoprivredno društvo (Deutschen Landwirtschafts-Gesellschaft)  je prilikom stručnog putovanja 1897. godine procenilo, da imanje Žombolj ima 45 200 katastarskih jutara zemlje, dok Borovski (Borovszky) u svojoj knjizi 1911. godine piše da posed obuhvata 38 902 katastarskih jutara i 600 hvata zemlje, od kojih je najveći deo oranica. Prema memoarima unuka Endrea Čekonjića, u to vreme, početkom 20. veka, imanje dužine 30 kilometara i širine 2–5 kilometara, prostiralo se na površini od 24 000 hektara, podeljenoj na manje delove od po 14 hektara. Posed Čekonjića je bio okružen rovom. U ovu teritoriju verovatno nije ulazio prostor imanja Rogendorf, koje su kupili 1891. godine.

Svoj vrhunac imanje je dostiglo za vreme Endrea Čekonjića. Pored ogromnog prostranstva koje je zauzimao posed, Čekonjići su se isticali po načinu privređivanja, što im je obezbedilo vodeći položaj i priznanje u celoj Monarhiji. Više domaćih i stranih društava je prilikom studijskih putovanja posetilo ugledno imanje Žombolj. Prilikom jednog ovakvog putovanja, 1897. godine, nastala je mala brošura, koja daje korisne informacije o tadašnjim vremenima. U ratarstvu su najvažnije mesto imale žitarice, zatim šećerna repa i kudelja. Šećerna repa se od 1910. godine prerađivala u šećerani u Velikom Bečkereku, a kudelja u kudeljari na majuru Julia. Pored velike proizvodnje mleka, koje su prodavali u Temišvaru (Temesvár) i Žombolju, proizvodili su i značajne količine maslaca. Uzgoj konja je od nastanka imanja Žombolj, zalaganjem Jožefa Čekonjića, imao veoma važnu ulogu. Vlastelinska porodica je tokom svoje „vladavine“ posedovala jednu prilično veliku ergelu. Na samom početku, 1819. godine, baron Jožef je kupio 20 kobila i smestio ih u centru imanja. Iste godine je uzeo još 150 divljih konja, za koje je osnovao ergelu na majuru Bozito (Bozitómajor). Ergelu pored majura Julia, koja se prostirala na 46 katastarskih jutara, osnovao je Janoš Čekonjić 1828. godine. Od ulice je bila odvojena zidom od opeke, a sa majurom je bila povezana šumarkom. Teritoriju su sa dve strane graničili rovovi. Na prostoru ergele su zasadili veliki broj stabala, kako bi ugodili životinjama. Osim velikih štala izgradili su i stanove za poslugu.

Preduslov razvoja poljoprivrede na imanju je bilo pravljenje drenažnog sistema, tj. odvodnjavanje voda, koje su na ovim močvarnim teritorijama predstavljale glavnu opasnost. Endre Čekonjić je uzeo veliki udeo u rešavanju ovog problema u županiji Torontal. On je bio prvi predsednik Akcionarskog društva za regulisanje vode Tamiš–Begej (Temes–Bégavölgyi Vízszabályzási Társulat) i sufinansijer sistema za odvodnjavanje. Nakon razaranja koje je voda načinila tokom 1871., 1872. i 1880. godine, feudalac je svoj posed, koji je pripadao vodoplavnom području Tisa–Stari Begej, upleo u skoro 100 kilometara dugačku mrežu kanala. Postavljeni crpni sistem je pumpao vodu u Begej. Imanje porodice Čekonjić je već početkom 20. veka imalo električnu stanicu, koja je obezbeđivala struju značajnijim privrednim objektima. Osim toga, imali si i 150 kilometara dugačku telefonsku mrežu po celom posedu.

Na imanju Žombolj, jednom od najrazvijenijih poseda Monarhije od kraja 18. do početka 20. veka, postojao je veliki broj vrednih objekata, koji danas svedoče o prošlim vremenima, o  životu    na   jednom   tada   skoro   idiličnom prostoru. Građevine različite namene, od stambene do privredne, sagrađene od raznovrsnih materijala, različito oblikovane, ipak su činile jednu celinu u kojoj je sve skoro savršeno funkcionisalo.

Teška vremena nakon Prvog svetskog rata su imala sudbonosne posledice po imanje porodice, koja očigledno više nije bila „dostojna Božije pomisli“. Velike površine zemlje su im oduzimane i dodeljivane zaslužnim dobrovoljcima rata, kojima su osnivana naselja na nekadašnjim Čekonjićevim majurima.

Prva agrarna reforma u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca je zahvatila svako imanje veće od 300 hektara. Već 1919. godine su dva kuratora uradila premer imanja Žombolj, nakon čega je veliki deo godišnjeg prihoda poslat za Beograd. Njihov pokušaj dokazivanja da je posed bio poklon Habzburgovaca, što bi omogućilo konfiskaciju zemlje bez velikih teškoća, nije uspeo. Na osnovu rešenja iz 1919. godine konfiskovano je 9 hiljada jutara zemlje i podeljeno seljacima bezemljašima i onima koji su imali manje od 10 jutara. Teritorije su oduzimane sa „posebnom pažnjom“, kako bi vlasniku ostala dovoljna površina oranica da bi se obezbedilo dalje funkcionisanje majura i fabrika, odnosno da se ne bi usporavali razvoj poseda i industrijski razvoj okoline. Međutim, ubrzo su površinu zemlje korišćenu od strane majura umanjili na četvrtinu početne teritorije.

Već 1921.  godine  nadležni  su  predložili  da  od 32 366 katastarskih jutara Čekonjićima bude oduzeto 30 636 jutara u korist Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, što je delimično i realizovano. Čekonjići su bili ohrabreni pretpostavkom da će ceo proces biti zaustavljen zbog velike verovatnoće da prostor imanja neće pripadati Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Iako je ova pretpostavka delimično potvrđena, situacija je za Čekonjiće postala još teža. Usled pomeranja granice 1924. godine Žombolj je pripao Kraljevini Rumuniji (Regatul României), dok su ostali delovi poseda ostali u okvirima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Na osnovu člana 250. Trijanonskog sporazuma, agrarna reforma nije zahvatala imovinu stranih državljana koji su imali posede na nekadašnjoj teritoriji Austro–Ugarske monarhije. Kako je porodica Čekonjić u to vreme imala mađarsko državljanstvo, 1922–1923. godine im je dozvoljeno da prodaju svoje imanje, iako je deo poseda Kraljevina SHS već podelila dobrovoljcima rata. Nakon odugovlačenja sudskih procesa donete su brojne odluke u  korist porodice Čekonjić. Međutim, kako većina presuda nije nikada realizovana, Čekonjići su ipak izašli kao gubitnici. Već 1921. godine Endre Čekonjić je uputio pismo premijeru Nikoli Pašiću, predsedniku Državnog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojem traži vraćanje konfiskovane imovine i nadoknadu prihoda od zemlje oduzete 1919. godine.

Zbog lošeg zdravstvenog stanja, Endre Čekonjić je ovlastio svog sina Šandora da umesto njega donosi odluke vezane za imanje Žombolj, naglasivši da po potrebi proda posed, nekretnine i zemlju, u celosti ili delovima.

U drugoj polovini 1920-ih godina Čekonjići su  tužili Kraljevinu SHS, odnosno agrarni fond, u Baselu (Basel), zahtevajući odštetu za oduzetu zemlju prilikom prve agrarne reforme. Porodica je dobila spor, kao i višemilionsku naknadu, koja im nikada nije isplaćena. Po presudi bila im je vraćena većina nekretnina. Šandor i Pal Čekonjić, kao i drugi članovi porodice, pokušavali su da u što kraćem roku prodaju, istinski ili fiktivno, promenivši samo ime vlasnika, svoj deo nasleđa imanja Žombolj. Bez obzira na to što im je 1932–1933. godine vraćen veliki deo poseda, Čekonjići nisu više verovali državi i nisu smatrali da je njihova imovina sigurna.

Porodica Čekonjić je 1937. godine trajno izgubila pravo na najveći deo imanja. Tada su se zauvek odselili iz Žombolja.