Biser imanja je bio dvorac Čito, koji se nalazio na severnom kraju poseda, kilometar udaljen od Žombolja, u centru engleskog parka od 110 hektara. Odluka o izgradnji dvorca, po projektu poznatog mađarskog arhitekte Mikloša Ibla (Ybl Miklós), doneta je 1863. godine. Na mestu dvorca je nekada bila ergela Jožefa Čekonjića. Iz memoara istoimenog unuka Endrea Čekonjića saznajemo da je u parku dvorca bilo više fontana, ali je „idilu nažalost narušavao svadbeni koncert žaba u fontanama dvorca Čito.” Po drugom vojnom premeru, sredinom 1860-ih godina na ovom mestu je bio vrt fazana. Izgradnja dvorca, projektovanog u romantičnom ili staro-engleskom stilu, završena je 1869–1870. godine u periodu zrelog istoricizma. Uz dvorac je 1884. godine sagrađena kapela, po projektu Artura Mejniga (Meinig Artúr), u stilu koji je bio primeren već postojećoj građevini, asocirajući na srednji vek. Oltarska slika je bilo delo Ignaca Roškoviča (Roskovics Ignác) i predstavljala je Svetog Jovana Nepomukog. Ove dve zgrade su bile povezane staklenom hodnikom. Artur Mejnig je projektovao i porodičnu palatu u Budimpešti, u Ulici Kečkemeti broj 10. Nakon prekretnice vekova, kraća strana dvorca je proširena sa šest osovina. Uz sam feudalski dom su bili sagrađeni prateći objekti: štala za konje (bar 20 konja), štala za krave, kuhinja povezana sa dvorcem podzemnim tunelom. Jedna polovina ogromnog engleskog vrta je bila predviđena za cveće, a u drugoj je sađeno povrće. Kompleksu je pripadala i jedna staklena kuća, gde su uzgajali južno voće.
Dvorac Čito je predstavljao centar imanja Čekonjić i imao je zadatak da simbolizuje bogatstvo porodice. Najdominantniji element zgrade je bio toranj, obeležen plavo-žutom porodičnom zastavom u prilikama kada je grof Endre Čekonjić bio na posedu.
Dvorac sagrađen u romantičnom stilu, sa dominantnim tornjem i zupčasto obrađenim frizom, na prvi pogled podseća na srednjovekovne zamke. Iz osnovnog tela objekta se po principu rizalita odvajaju ostali delovi. Jedan od ovakvih dubokih rizalita, pored tornja, je bio zasvođen ulaz za kočije. Pored toga, na ovaj način bila su naglašena dva ulaza. Na bočnim fasadama dve-tri sobe su takođe izlazile iz ravni zida. Na svakom od ovih rizalita je bio predstavljen grb porodice.
Zgrada je imala tri nivoa: suteren, visoko prizemlje i sprat. Jedino je toranj bio viši od ostalih delova građevine, a njegova osnova se menjala po visini, od pravougaonika, preko šestougaonika do kruga. Nivoi dvorca su bili odvojeni jednostavnim uskim vencem, dok je krovni venac, čiji su donji deo činile slepe arkadice, bio bogato ukrašen. Na prizemlju i na spratu su uglavnom bili pravougaoni otvori, sa okvirom karakterističnim za romantizam. Dekoracija je bila skoncentrisana na gornjem delu otvora. Na spratu su se pojavili i polukružni prozori u vidu bifora.
Impozantna spoljašnjost dvorca je krila bogatu unutrašnjost, opremljenu skupocenim nameštajem, slikama i umetničkim blagom. Grof je imao veliku biblioteku od 6 000 knjiga, koje su kupljene iz ostavštine biskupa Šandora Liptai Kišfaludija (Kisfaludy Lipthay Sándor). Bili su ovde komadi antičkog nameštaja od ebanovine, japanske vaze, skupoceni gobleni, porcelan i lovački trofeji. Po ostavinskom materijalu Janoša Čekonjića, u dvorcu je bilo 55 soba.
Nepravilan plan, kao ni volumen, nisu pratili pravila simetrije. Složenu osnovu je analizirao Čaba Fekete J. (Fekete J. Csaba): „Do glavnog ulaza dvorca se stizalo preko ajnforta, a relativno usko stepenište je vodilo do galerijskog hola, koji se prostirao na dva nivoa. Pored glavnog ulaza je bila soba lakeja. Iz hola prema dvorišnom traktatu se nalazila trpezarija sa prostorom za serviranje i salon grofice. Sa druge strane ovog salona je bio apartman Konstancie Ciraki, pored kojeg se nalazio apartman Endrea Čekonjića, dostupan direktno iz hola. Dva apartmana nisu bila direktno povezana, između njih je bio hodnik za loženje. Sobe grofice su preko malog salona bile povezane sa društvenim prostorijama. Nakon malog salona je sledila spavaća soba gospođe, pored su bili kupatilo i soba za oblačenje, toalet i na kraju dečije sobe. U apartmanu grofa, posle grofovskog salona su se nizale soba za pisanje i spavaća soba. Tome je pripadao toalet, prostorija sobara i uslužni hodnik. Iz uslužnog hodnika se ulazilo kod sobarice i u čajnu kuhinju.“
U maloj šumi u blizini dvorca je 1898–1899. godine bila sagrađena porodična grobnica po projektu arhitekte Alajoša Hausmana (Hauszmann Alajos), koja je bila namenjena za sahranjivanje članova plemićke porodice.
Nakon što se grof Endre 1918. godine odselio u budimpeštansku palatu, dvorac Čito je zatvoren.
Porodica je već 1924. godine razmišljala o stvarnoj prodaji dvorca Čito, o čemu saznajemo iz pisma Šandora Čekonjića, upućenog bratu Ivanu. Šandor je sumnjao da će imati dovoljno vremena za prodaju zgrade i da će biti zainteresovanih kupaca. Opština Žombolj je razmišljala o kupovini, međutim nije htela da isplati traženi iznos.
Nakon toga Endre Čekonjić je formalno prodao dvorac Čito feudalcu iz Lovrina (Lovrin), Beli Liptaiu (Lipthay Béla). Imovina je bila prepisana u zemljišnoj i imovinskoj knjizi, međutim, sve je bilo samo na papiru. U stvari, sve je bio dogovor između dva feudalca. Grof je verovatno ovim korakom pokušavao da izbegne konfiskaciju građevine. Baron Liptai nije platio kupovnu cenu, a uslov je bio da dvorac i dalje ostane u vlasništvu Endrea Čekonjića i njegovih potomaka. Baron je samo činio uslugu porodici. Kasnije, 1928. godine se opet razmišljalo o prodaji dvorca Čito, o čemu svedoči prepiska između grofa Čekonjića i porodičnog upravnika, u kojoj se pojavljuje sledeća rečenica: „Posao, koji se odnosi na Čito, potrebno je što pre završiti.“
Nakon grofove smrti dvorac je pripao njegovom sinu Šandoru, ali je vrednost objekta bila oduzeta od njegovog dela nasledstva. Takođe, pod njegovom upravom trebalo je da ostane i velika dvorska biblioteka. Jedino je ova imovina Endrea Čekonjića ostala nepodeljena, iako je u jednoj opaski testamenta grof zahtevao da njegovi sinovi zajedno upravljaju dvorcem, odnosno imanjem Žombolj.
U oporuci je grof naglasio i to da prihod od deset katastarskih jutara zemlje oko porodične grobnice treba da se ulaže u čuvanje i održavanje zgrade. Ovaj zadatak je takođe čekao Šandora i njegove potomke. Grof je sve ovo radio „da bi porodična grobnica zauvek ostala.“
Između dva svetska rata, vredna biblioteka Čekonjićevih je prodata na licitaciji, verovatno kao i dvorski nameštaj. Na ovaj način se postepeno počela rasipati i nestajati plemićka imovina.
S obzirom na to da nekretninu verovatno nisu uspeli da prodaju, 1937. godine je porodica naredila njeno rušenje, a nakon toga je zbog lošeg finansijskog stanja prodala kao građevinski materijal. Grobnica, podignuta krajem 19. veka, služila je kao mesto sahranjivanja porodice. Endrea Čekonjića i njegovu suprugu, Konstanciu Ciraki su ovde sahranili, nakon što su ih ekshumirali. Ekshumaciju su obavili 10. oktobra 1929., iste godine kada je Endre Čekonjić umro. Tela su preneli sa groblja u Enjingu u Žombolj. Voz je stigao na imanje preko Budimpešte, Arada (Arad) i Temišvara.
Grobnica je za vreme komunističke vlasti izgubila svoju prvobitnu funkciju i uništena je u vandalskom činu. Na mestu nekadašnjeg dvorca i kapele danas je samo veliko, oranicom okruženo, grmlje, koje daje naznaku položaja nekadašnje rezidencije porodice Čekonjić. Dvorac Čito je, od izgradnje pa sve do rušenja, važio za jedan od najlepših dvoraca širom Ugarske. Bio je omiljeno mesto okupljanja aristokratskih porodica.
