Porodica

Preci porodice Čekonjić, poreklom Hrvati, tokom 16. veka su se doselili na teritoriju današnje Mađarske. Uspon porodice je počeo sredinom 18. veka, za vreme vladavine carice Marije Terezije. Pal Čekonjić (Csekonics Pál), čije je originalno ime bilo Pavao Čekonić, živeo je u županiji Vaš (Vas vármegye), u severozapadnoj Mađarskoj. Radio je kao pravnik, a plemstvo je dobio 29. januara 1753. godine za svoje vojničke zasluge.

Jožef Čekonjić

Palov sin Jožef (József) je takođe verno služio carsku porodicu. Bio je zadužen za uzgoj konja i za ishranu vojske Habzburške monarhije. U Mađarskom gradu Mezeheđeš (Mezőhegyes) 20. decembra 1784. godine je osnovao Kraljevsku ergelu (Mezőhegyesi Királyi Méntelep), zahvaljujući čemu je ušao u istoriju Monarhije. Po završetku gimnazije u Kesegu (Kőszeg) otišao je u Beč (Wien), gde je nastavio svoje studije u školi Levenburg (Löwenburg). Nakon osnivanja ergele dobijao je sve veće vojne titule: 1787. godine je proglašen za majora, 1789. godine za potpukovnika, 1790. godine za pukovnika i 1806. godine za generala. Za svoje zasluge od Monarhije je na poklon dobio mali krst ordena Svetog Stefana (Magyar királyi Szent István Rend).

Jožef Čekonjić je 1790. godine uzeo u zakup ogromno imanje u Žombolju, da bi deset godina kasnije kupovinom te zemlje započeo istoriju jednog uspešnog gazdinstva. Iako postoji verovanje da je imanje predstavljalo poklon vlade Habzburške monarhije, pismo sa odlukom o darivanju stiglo je od cara tek pošto je porodica isplatila poslednju ratu za svoju zemlju. Prvi korak u razvoju imanja baron Čekonjić načinio je naseljavanjem teritorije svog poseda, pretežno stanovništvom nemačke nacionalnosti. Sprovodeći kolonizaciju istovremeno je osnivao nova naselja i oživljavao napuštena srednjovekovna sela.

Baron Jožef Čekonjić je bio prvi član porodice, koji je znatno doprineo formiranju kulta o Čekonjićima. Umro je u 67. godini, što se u ono vreme smatralo dugovečnošću. Sahranjen je u Žombolju, u porodičnoj kripti.

Sa prvom suprugom Katalinom Tempel (Tempel Katalin) imao je četvoro dece – Karolinu (Karolina), Leopoldinu (Leopoldina), Eržebet (Erzsébet) i Jožefa (József), a sa drugom ženom, Juliom Jankovič (Jankovich Júlia), samo sina Janoša (János).

Janoš Čekonjić

Janoš Čekonjić, mlađi sin Jožefa Čekonjića, je nakon očeve smrti zauzeo njegovo mesto, jer je stariji brat Jožef umro prilično mlad. Nakon završenih studija u Budimpešti (Budapest), Janoš se nije posvetio samo unapređenju imanja u Žombolju, već je uveo reformu poljoprivrede celog Banata. Postavši sudija u Tamišu, aktivno je učestvovao u političkom životu Tamiške i Torontalske županije (Temes és Torontál vármegye).

Društveni uticaj porodice u javnom životu obe županije je bivao sve veći, o čemu svedoči činjenica da su uvek učestvovali u donošenju važnih odluka. Pravo na nošenje prednjeg imena žomboljai i janovai (iz Žombolja i iz Janove) su 1833. godine od austrijskog cara Franca I (Franz I., 1804–1835) dobili Janoš i njegova majka, Julia Jankovič, kada je ona kupila imanje u Janovi (Janovai). Za svoje zasluge, baron Janoš je od vlasti Habzburške monarhije 9. decembra 1864. godine dobio grofovsku titulu, koja je potvrđena 2. marta 1874. Ovu titulu je dobio pre svega za zasluge na polju humanitarnog rada, naročito za pomoć stanovnicima svog imanja prilikom suše 1863. godine. O potvrdi grofovske titule su pisale Nedeljne Novine (Vasárnapi Újság) 15. marta 1874. Zajedno sa titulom, muška strana porodice je stekla članstvo u gornjem domu parlamenta.

Odigravši bitnu ulogu u organizovanju i davanju dobrovoljne pomoći stanovnicima Segedina (Szeged) prilikom velike poplave, Janoš Čekonjić je od cara dobio titulu tajnog savetnika. O njegovoj popularnosti svedoči i članak objavljen u Nedeljnim Novinama, prilikom njegove smrti. „Grof Janoš Čekonjić, tajni savetnik, umro je u svojoj 71. godini u Žombolju. Retko je bio učesnik u zabavama aristokratije i u političkom životu Monarhije. Njegovo ime, međutim, često su spominjali siromašni građani. Prilikom suše 1863. godine, stotine porodica je snabdevao hranom i novcem. Osim toga, značajno je doprineo dobrovoljnom delatnošću prilikom velike poplave Segedina. Zahvaljujući svom nesebičnom humanitarnom radu, podigao je porodicu na grofovski rang.“ U njegovoj čitulji stoji da je bio najsimpatičniji aristokrata, čovekoljubivi grof čiji dobrotvorni rad je samo njegova skromnost mogla nadmašiti.

Sa suprugom, baronicom Leonom Liptai (Lipthay Leona), imao je troje dece: Agotu (Ágotha), koja je umrla još kao dete, Endrea (Endre) i Margit (Margit). Za razliku od muža, Leona je imala veoma aktivan društveni život. To se ispoljavalo već tokom revolucije 1848–1849. godine, u kojoj je branila nacionalna prava Mađara i bila nazvana „ćerkom domovine“. Zbog toga je neko vreme provela i u zatvoru. Rođena kao baronica, Leona zajedno sa suprugom, 1864. godine, stiče grofovsku titulu. Grofica nije samo u južnim krajevima privlačila visoko društvo, već je i u njihovoj palati u Pešti često organizovala druženja. Na njenim balovima, naročito u periodu dualizma, često su bili prisutni članovi carske porodice. Kao i njen suprug, i ona se isticala dobrotvornim radom, posebno kao predsednica organizacije Dobro srce (Jó-Szív). Gospođa Leona je imala sledeću životnu filozofiju: „Protiv vode prodajemo vatru! Protiv žeđi dajemo šampanjac, a protiv siromaštva darujemo – dobro srce.“

Endre Čekonjić

Grof Endre Čekonjić je znatno doprineo daljem proširenju porodičnog imetka, istovremeno se brinući i za dobrobit radnika imanja. Bio je veoma cenjen čovek, ne samo u županijama Tamiš i Torontal, već u celoj Austro–Ugarskoj monarhiji (Österreich–Ungarn, Ausztria–Magyarország). „Volja i zapovest grofa Endrea Čekonjića i još par županijskih feudalaca svakako je bila odlučujuća u političkim pitanjima, a pored toga, naročito prilikom izbora uprave, i u ličnim pitanjima.“ Između ostalog, jedna od njegovih najvećih zasluga bila je izgradnja reprezentativnog dvorca Čito (Csitó-kastély).

Grof Endre je bio svestrana ličnost, političar, poslanik, predsednik lovačkog društva, direktor železničke kompanije u Torontalu, predsednik osiguravajućeg društva i višestruki predsednik Crvenog krsta (Vöröskereszt Egyesület). Za ovu prethodnu prestižnu poziciju su ga prvi put birali 1891. godine. Prilikom izbora grofa Endrea Čekonjića za predsednika Crvenog krsta, Nedeljne Novine objavile su sledeći članak: „Prvi predsednik društva je trenutno grof Čekonjić Endre, tajni savetnik, u čijoj porodici je interesovanje za društvene poslove, kao i dobrotvorno darivanje, tradicija.“ Njegov rad za opšte dobro u državi je bio veoma značajan, te je zahvaljujući tome postao tajni savetnik, kao i njegov otac.

Za svoje zasluge primio je brojna priznanja, kao što su: srednji krst ordena Svetog Stefana, prvi red ordena Gvozdena kruna (Vaskorona Rend). Na svetom mestu, Maria Radna (Mária Radna) 1895. godine je dobio veliki krst ordena Sveti Grgur (Nagy Szent Gergely Rend) za donatorstvo crkava na teritoriji imanja. Veliki krst ordena Franc Jožef (Ferenc József Rend) je dobio 1898. godine, a od 1900. godine je već nosio dostojanstvo dapiferorum reagalium magister i bio predsednik Privrednog društva Torontalske županije (Torontál vármegye Gazdasági Egyesülete). Zahvaljujući brojnim društvenim funkcijama, Endre Čekonjić je bio veoma cenjen čovek u istorijskoj Ugarskoj. Bio je veran podanik cara i Monarhije, ali je često koristio svoje veze da bi nešto učinio za svoj narod, Torontalsku županiju i svoje imanje. Njegov sin, Ivan (Iván) je na sledeći način opisao svog oca: „Bio je pravi primeran feudalac. Voleo je zemlju, razumeo se u zemljoradnju, i pored svojih mnogobrojnih aktivnosti, uvek je nalazio vremena za upravljanje posedom. Bio je poznat po dobrotvornim darivanjima, među kojima se ističe njegova aktivnost prilikom velike poplave Segedina. Iako nije bio klasičan političar, igrao je bitnu ulogu u političkom životu, kao predsednik ili ugledni član brojnih udruženja. U politici, kao i u životu, uvek je tražio pravi, časni put.“

Imanje grofa Endrea Čekonjića je bilo prikazivano i na milenijumskim izložbama, gde je dobio brojne pohvale, što jasno pokazuje položaj imanja Žombolj među ostalim posedima u Ugarskoj. Dokaz grofovog značaja u ondašnjim društvenim krugovima predstavlja i činjenica da se pojavljuje na slikama prestižnog, „aristokratskog“ slikara tog vremena, Đule Benzur (Benczúr Gyula). Prva slika je njegov portret, a na drugoj slici, Milenijumsko klanjanje (Millenniumi hódolat), slikar ga je prikazao u krugu cara Franc Jožefa (Franz Joseph I., I. Ferenc József, 1848–1916) i ostalih velikana.

Sa suprugom Konstanciom Ciraki (Cziráky Konstancia), koja je bila dvorska dama carice Elizabete (Kaiserin Elisabeth, Erzsébet császárné), je imao petoro dece: Andreu (Andrea), Šandora (Sándor), Pala (Pál), koji je takođe bio političar, član gornjeg doma parlamenta, Đulu (Gyula), političara i poslanika u parlamentu, jednog od direktora Mađarskog konjičkog društva (Magyar Lovaregylet), i Ivana, diplomatu i ambasadora u Varšavi.

Šandor Čekonjić

Šandor Čekonjić je bio prvorođeno muško dete Endrea Čekonjića i Konstancie Ciraki, koje je čekao zahtevan zadatak vođenja ogromnog imanja Žombolj. Pravni fakultet je završio u Budimpešti, nakon čega se bavio politikom. Bio je član gornjeg doma parlamenta između 1905. i 1918. godine i viši kraljevski i carski službenik.

Porodica je 1891. godine povećala svoj posed kupovinom imanja Rogendorf (Roggendorf), na teritoriji današnjeg Banatskog Dvora. Šandor Čekonjić je sa svojom porodicom živeo na ovom imanju sve dok nije emigrirao, odnosno sedište premestio na Enjing (Enying), u županiji Fejer (Fejér vármegye), odakle je upravljao porodičnim posedom.

U periodu između dva svetska rata Šandor je uzaludno pokušavao da spasi veliko porodično imanje, koje je tokom 1920-ih godina smanjeno na svega 600 jutara zemlje. I ovo parče zemlje oduzeto im je između 1941. i 1944. godine, kad je Banat bio pod nemačkom okupacijom. Nemci su na konfiskovanom imanju, neposredno pored majura Julia (Júliamajor), podigli dvorac generalu Nojhauzenu (Neuhausen). Šandor Čekonjić je 1942. godine poslednji put posetio svoj omiljeni majur Konstancia (Konstanciamajor), odnosno poslednji put je boravio na imanju Žombolj.

Privremena Narodna Vlada Mađarske (Magyarország Ideiglenes Nemzeti Kormánya) je 1945. godine donela uredbu o ukidanju veleposeda. Pozivanjem na ovu uredbu, od Šadora Čekonjića su oduzeli imanje u Enjingu, zemlju i kuću. Smestili su ga u selo, u kuću nekadašnjeg radnika na imanju. Međutim, novom rukovodstvu ni ovo nije bilo dovoljno, već su jedne noći 1952. godine funkcioneri, naoružani do zuba, odvezli osamdesetogodišnjaka službenim kolima u nepoznatom pravcu. Porodica nikad nije saznala gde i kada je umro, niti gde je sahranjen.

Svoju verenicu Margit Vai (Vay Margit), simpatičnu, visoku, smeđokosu damu, opisivanu kao izuzetno vrednu ljubavi i s ugledom koji dolikuje porodici Čekonjić, oženio je 1898. godine. Imali su ćerku Eržebet (Erzsébet) i sina Endrea (Endre), čiji memoari danas predstavljaju verni izvor za upoznavanje sudbine i proučavanje svakodnevnice porodice Čekonjić.

Grb porodice

Originalni, baronski grb porodice ima renesansne karakteristike. Osnova je zašiljeni štit purpurne boje, u kojem se nalazi zlatni lav propet na dve zadnje noge. U desnoj prednjoj nozi drži buzdovan od šaša. Iznad štita se nalazi šlem, na kojem stoji ždral propet na levoj nozi, dok u desnoj drži kuglicu. Držači grba sa obe strane su stilizovani listovi zlatne i purpurne boje. Grofovski grb porodice Čekonjić se razlikuje od gore opisanog grba. Osnova je zašiljeni štit plave boje, u kojem se na zelenoj humci nalazi zlatni lav propet na dve zadnje noge. U desnoj prednjoj nozi drži buzdovan od šaša. Iznad štita se nalazi grofovska kruna sa devet bisera, a na to se oslanjaju tri zatvorena šlema. Na središnjem šlemu se nalazi ždral, koji u desnoj nozi drži kamen, dok su na bočnim šlemovima konfrontirani lavovi, desno zlatno-purpurni, a levo zlatno-plavi. Desni lav u prednjoj nozi drži buzdovan šaša, a levi lav u prednjoj nozi drži mač. Dok je pokrivač desnog šlema zlatno-plave boje, pokrivač levog ima zlatno-purpurnu boju. Držači grba su sa obe strane zlatni grifoni. Moto porodice se nalazi ispod štita i glasi: „Dona Dei Dono“, odnosno „Dostojan Božije pomisli“.