Majuri

S obzirom da su značajan deo svog bogatstva sticali obrađivanjem ogromnih površina zemlje, feudalci su veoma veliku pažnju polagali na organizaciju i upravljanje imanjem, kako bi obezbedili siguran i konstantan priliv sredstava. Stoga su na velikim posedima osnivani majuri, mali privredni centri, koji su služili za upravljanje jednim delom imanja.

Imanje Žombolj je činilo mnoštvo majura povezanih 60 kilometara dugačkom mrežom poljske železnice konjske vuče, korišćene u privredne svrhe. Stanovnici poseda su ovaj vid transporta zvali „lora“. Postoje proračuni o isplativosti proširenja železničke mreže iz 1912. godine, što ukazuje na to da porodica nije ni sumnjala da će uskoro morati da se odrekne svog imanja. Nakon Drugog svetskog rata majuri sa svim građevinama su prešli u društveno vlasništvo, uglavnom lokalnih poljoprivrednih zadruga. Međutim, danas je deo tog nasleđa uništen, a deo stoji napušten, bez ikakve funkcije.

U porodici Čekonjić je bila tradicija da majurima daju imena po svojoj deci ili drugim članovima porodice. Pored privrednih zgrada na majurima su gradili i stanove za radnike i škole za njihovu decu, a ponekad i verske objekte. Na majuru, u centru imanja, je postojala čak i bolnica za potrebe radnika. Pretpostavlja se da je najveći majur bio Julia ili Bozito. Nedeljne novine ovako obaveštavaju narod o izgradnji novih škola na majurima: „Grofovi Janoš i Endre Čekonjić su podizali škole na majurima Pusta-Šerhaz (Puszta-Serház), Sigetmajor (Szigetmajor) i Endremajor (Endremajor), opremali su ih nastavnim sredstvima, davali su platu učiteljima i kupovali su udžbenike najsiromašnijima. Ministar prosvete se ovim putem zahvaljuje zbog plemenitosti porodice.“

Krajem 19. veka imanje Žombolj činili su sledeći majuri i njihove filijale: Julia majur, Leona majur (Leonamajor), Siget majur sa Novim majurom (Újmajor), Endre majur sa Margithaz (Margitháza), Konstancia majur, Pustara Bozito sa Anda majurom (Andamajor), Veliki Rokuš majur (Nagy-Rókusmajor) sa Malim Rokuš majurom (Kis-Rókusmajorral), Janoš majur (Jánosmajor) sa salašem Šandor (Sándortanya), Jožef majur (Józsefmajor) sa Stari hodajom i Čonkahalom (Csonkahalommal), Pal majur (Pálmajor), Đula majur (Gyulamajor), Čestereg, Ivan majur (Ivánmajor) i Rogendorf.93 Na osnovu kartografskih izvora se zaključuje da su na imanju postojali još i sledeći majuri: Vrt fazana (Fácányos), Agota majur (Ágotamajor), Karolina majur (Karolinamajor), Seleš majur (Szőllősmajor), Klejn-Konstancia majur (Klein-Konstanciamajor),  Klejn-Julia majur (Klein-Júliamajor) i Pusta majur (Pusztamajor).

Od brojnih majura na imanju Žombolj danas samo Julia majur svedoči o nekadašnjem privrednom životu. Osim njega sačuvane su i ruševine Konstancia majura. Veran opis pokretne i nepokretne imovine imanja nam daje ostavinski materijal Janoša Čekonjića.94 Današnje stanovništvo sela nekadašnjeg imanja Žombolj još uvek koristi imena majura prilikom određivanja delova atara.

Nakon Prvog svetskog rata na teritorijama majura Leona, Bozito i Pal su osnivana nova naselja i kolonizovano je stanovništvo uglavnom iz Hrvatske i Bosne. Na majuru Leona je nastalo selo Vojvoda Stepa, pored Pustare Buzito selo Aleksandrovo, a na prostoru majura Pal naselje Karađorđevo. Iako su od države dobijali kuću i zemlju, neki od doseljenika ipak nisu bili zadovoljni. Pojedini meštani Karađorđeva su se žalili na sudu zbog lošeg kvaliteta dobijene zemlje. Nova naselja su sačuvala zatečenu ortogonalnu šemu, karakterističnu za doba Monarhije, ali nisu prepoznala vrednost niti značaj graditeljskog i duhovnog nasleđa porodice Čekonjić.