Železničke stanice

Mreža vicinalne železnice (HÉV) je izgrađena za 30 godina na osnovu člana 30. Zakona o železnicama iz 1880. godine. Izgradnja ovih sporednih linija je bila od velikog značaja kako za transport ljudi, tako i za prevoz robe. Na ovaj način su sela, dotada sasvim izolovana, integrisana u krvotok Monarhije, što je generisalo njihov privredni razvoj. „Izgradnja železničke mreže tokom 19. veka, na ovom močvarnom, skoro neprohodnom području, gde je uvek postojala velika opasnost od poplava, bila je sastavni deo jedne smišljene strategije.“ Železnaca uskog koloseka, nastala kao dopuna već postojeće mreže, služila je prevashodno zadovoljavanju lokalnih potreba, što se pozitivno odrazilo na kvalitet svakodnevnog života stanovništva.

U istorijskoj Ugarskoj Banat je imao najgušću mrežu vicinalne železnice. Linija Veliki Bečkerek–Žombolj, dužine 65,5 kilometara, otvorena je 20. oktobra 1898. godine, kao deo Torontalske vicinalne železnice (Torontáli Helyi Érdekű Vasút (Torontáli HÉV)). Ova železnica je bila uskog koloseka, što znači da je voz saobraćao po šinama 760 milimetara širine. Izgradnja železnice Veliki Bečkerek–Žombolj je prvenstveno bila u interesu grofa Endrea Čekonjića, s obzirom da mu je znatno olakšavala transport robe na ogromnom imanju. Voz je saobraćao dugih 38 kilometara, od Žombolja do Rogendorfa, a stajališta na teritoriji imanja Žombolj su bila sledeća: Žombolj – objekat arhitekte Ferenca Pfafa (Pfaff Ferenc), Novi Žombolj – prijemna zgrada 1. kategorije, Julija majur, Nemačka Crnja – čuvarnica sa kancelarijom i čekaonicom, Leona majur, Karolina majur, Nova Crnja – tipska zgrada 4. kategorije, Janoš majur, Pal majur, Čestereg – tipski objekat 4. kategorije, Banatski Dvor – čuvarnica sa kancelarijom i čekaonicom.

Zbog sve većeg vojnog i privrednog značaja, izgradnju objekata železničkih stanica je, pored feudalaca, finansirala i država. Stanične zgrade bile su uniformisane, jer su realizovane na osnovu centralnog tipskog plana. Objekti su bili inspirisani slikom Ružičasta kuća u odmaralištu Kamila Pisara (Camille Pissarro: La chalet, la Maison Rose). Projekti objekata vicinalne železnice su nastali preradom tipskih projekata MDŽ (Mađarske državne železnice) i pratili su koncepciju ”rastuće kuće”. Tipske građevine su bile svrstane u četiri kategorije, od kojih se svaka sastojala iz istog centralnog korpusa i aneksa, u zavisnosti od kategorije. Po ovoj logici, prijemni objekat 4. razreda je imao istu površinu osnove kao središnji blok građevine 1. razreda. Proširivanja su uvek vršena duž bočnih fasada, koje su se pružale upravno na pravac šina. Samo je građevina 4. kategorije bila prizemna, dok su ostale tri kategorije zgrada bile jednospratne. Upravo kod ovog najmanjeg objekta, zbog nedostatka prostora, nisu bile razdvojene čekaonice 1., 2., i 3. razreda.

Tokom 1875. godine u nedeljnom listu Torontal su više puta bili objavljivani članci u kojima je pisano o hitnosti izgradnje železničke mreže zbog neprohodnosti puteva. U istom listu 1898. godine, kada je već Torontal bio dnevni list, povremeno se obaveštavalo o fazama izgradnje linije Veliki Bečerek–Žombolj: „Železnica uskog koloseka: Izgradnja železnice Veliki Bečkerek–Žombolj se naglo približava kraju.“ Nakon mesec dana se piše u istim novinama: „Uski kolosek: Ponovo jedan korak napred. Danas je održana proba mosta železnice uskog koloseka na Begeju kod Velikog Bečkereka, koja je u svakom smislu bila uspešna, tako da je cela linija može biti puštena u saobraćaj. Po našim informacijama linija će biti otvorena u oktobru.“ Naredni članak 23. septembra 1898. godine već objavljuje i red vožnje: „Imamo sreće da obavestimo čitaoce da će, po predviđanjima, linija železnice uskog koloseka Veliki Bečkerek–Novi Žombolj biti puštena u saobraćaj 1. oktobra ove godine. Od dana otvaranja na ovoj novoj liniji će saobraćati  po  4  putnička  voza  u  oba smera, a po sledećem redu vožnje…“

O probnoj vožnji 19. oktobra 1898. godine, Torontal piše sa oduševljenjem. Probni voz, okićen zelenim granama, je krenuo pre podne u 9:30 iz Novog Žombolja (deo današnjeg Žombolja, Újzsombolya) i posle podne u 16:00 je stigao u Veliki Bečkerek, u prestonicu županije. Voz je na svakoj stanici čekala praznično raspoložena masa ljudi. Na svim stanicama je održan govor, u kojem su hvaljeni glavni donatori, pre svega Endre Čekonjić i veliki župan Jene Ronai (Rónay Jenő). U probnoj vožnji je uživala elita Torontalske županije, pa tako i Endre Čekonjić sa sinom, grofom Đulom. Prvi duži odmor napravljen je na stanici Itvarnok–Rogendorf (Ittvarnok–Roggendorf, danas Banatski Dvor), gde je putnicima poslužen doručak. Kad su stigli u Veliki Bečkerek, gradonačelnik Jožef Grandjean (Grandjeán József) je pozdravio publiku i izrazio svoje veliko zadovoljstvo povodom uspešno okončane probne vožnje. U večernjim časovima ugledne ličnosti su se okupile na stanici Veliki Bečkerek–Obala Begeja (Nagybecskerek–Bágapart állomás), odakle su otišli na večeru u novi restoran Kasina.

Ovako je pisano o značaju železničkog saobraćaja za život sela: „Klek, Katarinenfeld, Sveti Đurađ, Itvarnok, Rogendorf, Čestereg, i dve Crnje, sve ove razvijene opštine su davno zaslužile da budu povezane sa obrazovanim zapadom.“

Prvi svetski rat nije poštedeo ni ovu vrstu nasleđa Čekonjića. Linija uskog koloseka je presečena novom državnom granicom 1924. godine. Prva stanica Žombolj se našla u rumunskom, a ostatak železničke trase u srpskom delu Banata. Na jugoslovenskoj teritoriji voz je saobraćao sve do 1968. godine, kada je trasa ukinuta, šine demontirane, a objekti srušeni, napušteni ili prenamenjeni.